1. Naslovna
2. Vesti
3. Mreža
4. Jelena Minić: Nasilje na internetu

Sigurne kuće - oaza za srećnije detinjstvo

Deca kao žrtve i svedoci nasilja: iz ugla psihologa

Deca kao žrtve i svedoci nasilja

Jelena Minić: Nasilje na internetu

Jelena Minić: Nasilje na internetu

Intervju o korišćenju interneta je sprovela televizija ,,Most” uz podršku mreže civilnih organizacija sa severa Kosova ,,Čuvari dečijih prava" nastale u okviru projekta „Podrška ogranizacijama civilnog društva iz oblasti zaštite dečijih prava na severu Kosova“ koji finansira EU, rukovodi Kancelarija Evropske unije na Kosovu, a implementira NVO ,,Domovik” iz Mitrovice.

Dostupnost interneta kao i uređaja na kojima ga možemo koristiti, poput tzv. pametnih telefona, računara, tableta vrlo je visoka, a ova odlika postaje tipična čak i za ruralna područja. Postala je svakodnevica da deca sve nižeg uzrasta koriste internet za gledanje ctanih filmova, igranje video igara, lakše obavljanje školskih zadataka. Svakako da je značaj njegovog korišćenja u određenim segmentima nemerljiv, ali, kako uvek postoje dve strane medalje, ono što je zabrinjavajuće je da deca i mladi to vrlo često obavljaju bez nadzora roditelja. Zloupotreba interneta rapidno se širi i, zahvatajući ogromne razmere, pogađa najugroženiju grupu, a to su upravo deca i adolescenti.

O ovom sve učestalijem problemu- internet nasilja razgovarali smo sa doc. dr Jelenom Minić, psihološkinjom i porodičnom psihoterapeutkinjom u "Centru Equilibrium” u Mitovici i profesorkom na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. 

1. Šta je internet nasilje? Koji su vidovi?
Internet nasilje (eng. cyberbullying) je sve češći oblik vršnjačkog nasilja danas, vezuje se za upotrebu internet tehnologije i još uvek je nedovoljno prepoznat i "vidljiv" zbog svojih specifičnosti. Nasilje na internetu je često surovije i intenzivnije od fizičkog nasilja, teško ga je izbeći, čak i u naizgled zaštićenim kućnim uslovima. Bez fizičkog kontakta sa žrtvom ili publikom, deca i adolescenti ne prepoznaju da su žrtve nasilja i teže shvataju posledice nasilnog ponašanja. Internet nasilje se razlikuje od drugih oblika nasilja, jer može biti prisutno 24 sata i svaki dan u nedelji (što nije slučaj na primer sa fizičkim nasiljem u školi, gde žrtva može da bude pošteđena vikendom). 

Osim proizvodnje i distribucije dečje pornografije i hakerisanja, kao oblika nasilja koji su prepoznati i kažnjivi zakonom, postoje i brojni drugi oblici nasilja na internetu, najčešći su: poruke neprimerenog sadržaja i fotografije koje vređaju detetovo dostojanstvo, integritet, slobodu i bezbednost. Zatim, podsticanje govora mržnje i mržnje uopšte, podsticanje komunikacije uvreda i nipodaštavanja, prosleđivanje tuđih fotografija ili sadržaja, povređivanje privatnosti upadanjem u tuđi kompjuter i čitanjem tuđih sadržaja komunikacije na internetu, krađa tuđe lozinke, slanje neželjene pošte, spamova i virusa putem elektronske pošte ili na bilo koji drugi način na internet mreži i slično. 

2. Na koji način su deca izložena ovoj vrsti nasilja?
Kada je u pitanju internet nasilje nameću se sledeća pitanja: ,,Ko može da bude žrtva nasilja na internetu?“ i "Ima li" pošteđenih“?“. Odgovor na navedena pitanja je: svi možemo da budemo žrtve internet nasilja i niko nije pošteđen, pri čemu su deca i adolescenti naročito ugroženi. Razvojne specifičnosti detinjstva i adolescencije, nezrelost u različitim aspektima razvoja i "ranjivost" pojedinaca u ovom periodu je važan faktor kada govorimo o internet nasilju. Period adolescencije je zbog svojih razvojnih karakteristika provokativan za pojavu najrazličitijih problema. Adolescenti su oduvek težili da naprave okruženje koje će biti samo njihovo i u kojem će da dele tajne, svoja razmišljanja, ideje, dileme, planove i slično, danas je to okruženje sve češće virtuelno. Adolescenti imaju potrebu da budu prihvaćeni, pa odbacivanje u virtuelnom svetu doživljavaju krajnje dramatično, naročito kada je u pitanju fizički izgled (zato i šale na račun fizičkog izgleda najteže doživljavaju).

Deca i adolescenti koji se ponašaju nasilno na internetu mogu ostati anonimni- kroz lažni identitet ili profil na društvenm mežama. Zbog anonimnosti se snižava: opreznost, saopštavaju se mnoge stvari na način koji nije primeren kontaktu uživo, smanjuje se odgovornost za saopšteno zbog lažnog osećaja sigurnosti i moći, postoji i tzv. difuzija odgovornosti ukoliko ste deo grupe koja je aktivna na internetu ("nisam ja, grupa je..."). Prema nekim istraživanjima, devojčice su češće žrtve internet nasilja, ali ga i češće sprovode. 

3. Kako zaštiti dete? Kako prevenirati ovaj problem?
U zaštiti dece od internet nasilja važna je lična, ali i šira društvena borba, postojanje sopstvenog plana akcije i akcija na nivou društva. Ključno u borbi protiv bilo kog oblika nasilja, pa tako i internet nasilja je razgovor sa odraslom osobom kojoj dete ili adolescent najviše veruje, to su najčešće roditelji, ali i druge značajne osobe iz okruženja. Važno je naglasiti da postoji strah deteta ili adolescenta da će mu biti zabranjen pristup kompjuteru ako prijavi nasilje, pa se češće poveravaju prijateljima nego roditeljima ili stručnoj osobi.

U sprečavanju internet nasilja važno je da roditelji budu neka vrsta internet policajca, tj. da prate, posmataraju svoju decu, pomažu, usmeravaju, a po potrebi zaštite i adekvatno reaguju. Prevencija je svakako u edukovanju i određenim merama opreza koje svako dete i adolescent može praktikovati. Neke od mera opreza, tj . saveta ili preporuka, a koje navode stručnjaci u oblasti zaštite dece i adolescenata od internet nasilja su: ne odgovarati na zlonamerne ili preteće poruke bilo koje vrste, pokazati uznemerujuće sadržaje odrasloj osobi kojoj dete ili adolescent veruje (roditelju, nastavniku, psihologu....), ne otvarati e-mailove koje šalje neko koga dete ili adolescent ne poznaje ili netko za koga se zna da jezlostavljač i nasilnik. Preporuka je da se ne daju lične informacije na internetu, bilo na chatu, blogovima, društvenim mrežama ili ličnim web stranicama. Važno je čuvati u tajnosti lozinku (preporuka je da osim roditelja, čak ni prijatelji ne znaju lozinku, jer uvek postoji mogućnost zloupotrebe). 

4. Na koji način psiholozi deluju u radu sa decom i roditeljima kada je do ovog nasilja već došlo?
Svako nasilje treba pre svega nazvati pravim imenom, prepoznati da je dete žrtva internet nasilja, a zatim organizovati sistematsku i kontinuiranu "borbu" da se dete zaštiti i da mu se pomogne kroz pružanje psihološke podrške i pomoći da se posledice nasilja ublaže ili otklone. Važno je znati da zabrana pristupa kompjuteru ne znači da je nasilje prestalo i da dete ili adolescent i dalje nije žrtva internet nasilja. Posledice internet nasilja su psihološke, socijalne i telesne. Psihološke su nisko samopoštovanje i samopouzdanje, anksioznost, teškoće sa učenjem i koncentracijom, sklonost adikcijama (bolestima zavisnosti), a česti su i pokušaji suicida. Socijalne posledice su: bežanja iz škole, otuđenosti, asocijalno i antisocijalno ponašanje...Telesne posledice nasilja su: glavobolje, teškoće sa spavanjem, hroničan umor, slab ili prejak apetit, bolovi u leđima i stomaku, stezanje u grudima, noćne enureze (mokrenje), pad imuniteta i slično.

5. Šta bi, sa pozicije psihologa, poručili roditeljima vezano za konzumaciju interneta?
Kao i u svim oblastima koje se tiču mentalnog zdravlja, najbitnija je prevencija, pa je generalni savet roditeljima da se zainteresuju za nove tehnologije što pre, dok nije kasno. Važno je razvijati i negovati odnos poverenja i razumevanja sa detetom, biti detetu sigurna baza i bezbedno utočište, razmeti ga, prihvatiti njegovu interesovanja i neophodnost korišćenja interneta u 21. veku. Nekada je neophodno zatražiti i stručnu psihološku pomoć i podršku.